Манастир Беочин

Манастир Беочин са манастирском црквом посвећеном празнику Вазнесења Христовог, припада Епархији сремској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Овај женски манастир један је од најпосећенијих манастира на Фрушкој Гори.

Надалеко чувен по икони чудотворне пресвете Богородице, која је у овом здању већ 500 година, пред њом се моле и траже помоћ верници свих вера и из свих крајева Европе.  Верује се да су, уз њене молитве, жене које нису могле да роде се оствариле се као мајке.

У манастиру се налазе и мошти Светог Владике Варнаве Настића, најмлађег српског светитеља.

Тачно време настанка овог фрушкогорског манастира до сада није утврђено. Без сумње, Беочин је постојао око половине 16. века, с обзиром да је први пут поуздано забележен у турском катастарском дефтеру из 1578. године. За време аустро-турских ратова манастир је по свој прилици оштећен и напуштен.

О начину како је манастир добио име постоји прича архимандрита Фирмилијана. Он тврди са су га основали Рачански монаси, па су га назвали Беочином, јер је био „чин, бело, лепо дело“. Црква није била велика али су јој зидови били масивни, изграђени од камена и са обавезним кубетом изнад певница.

Године 1697. патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић допустио је избеглим калуђерима манастира Раче (на Дрини) да Беочин населе и обнове. Рачански калуђери су подигли 1708. године малу привремену цркву од дрвета. Зидање данашње нове црквене грађевине (на месту првобитне), започете 1731-32. и довршене 1740. године. Као њени ктитори помињу се господар Миливоје Милаковић, закупац поште из Футога и његов син Петар.

Иконостас цркве манастира Беочин дело је тројице познатих сликара: 1754. године четири престоне иконе радио је Јанко Халкозовић, док све остале потичу из 1765-66. године и припадају Димитрију Бачевићу и Теодору Крачуну.

1875. године у Беочину је умро познати песник Јован Грчић Миленко. Сахрањен је у непосредној близини цркве на северној страни, што потрвђује гробна плоча са записом сачувана до данас.

Најстарији ликовни подаци о манастиру Беочин налазе се на литографији петроварадинског мајстора Михаела Троха из 1837-41. године.

Познати историчар Димитрије Руварац написао је 1924. године обимни и документовани монографски рад о овом манастиру и тако разрешио многа питања везана за историјске прилике манастира Беочин.

За време другог светског рата 1941. године бројне драгоцености манастира Беочин су опљачкане. У послератном периоду део драгоцености је враћен и данас се чува у Музеју српске православне цркве у Београду.

С јужне стране манастира се налази велики парк. Засадили су га Французи пре 150 година. Из Париза је у Беочин дошла група баштована која је одржавала Версајски парк. У манастирском врту су изградили праву малу копију Версајског парка са прелепом фонтаном и базеном у средини. Изграђене су стазе са ниским зимзеленим растињем. Засађено је много врста ретког цвећа, украсног шибља и ретког дрвећа. Било је ту неколико врста магнолија, оморика, сребрних борова и ретких четинара, листопадног дрвећа и украсног жбуња које у овим крајевима не расте.

Током Другог светског рата овде је била партизанска болница, па онда пулмолошка болница, али једно време и део Архива Војводине. После тога манастир је остао запуштен. 1974. године , доласком три сестре Катарине, Варваре и Марине Радосављевић почела је постепена обнова, пристизале су нове монахиње, а данас је овај манастир као рајски врт, у којем царује мир, тишина и спокој.